Možete li da zamislite dan u kome ne čujete sve te notifikacije sa raznih društvenih platformi? Postoji li momenat u kome utihne zvono sa medija koje pratite, a koje vas obaveštava o novim i „važnim“ informacijama koje ne bi bilo u redu da propustite?
Koliko ste, suštinski, tip koji svoje jutro provede zadovoljavajući želju za što raznovrsnijim sadržajem besomučno skrolujući početne stranice Fejsbuka, Instagrama i drugih današnjih izvora informisanja, ali bezuspešno?
Često se čovek na ovaj način oseća kao zavisnik koji dobija, čita, gleda i sluša upitno pažnje vredne stvari, poluinformacije i neistine, izjave koje je rekao bilo ko, ne obraćajući pažnju o relevantnosti svoje funkcije i prezimena, i na kraju sklop nekih tamo teorija zavere koje ni visoko obrazovani čovek ne može da „razbije“.
Zašto i dokle tako?
Čovek je homo sapiens. Kao što je društveno biće, tako je, u sklopu distinkcije sa početka pasusa, i informaciono biće.
Mozak traži informacije, analizira ih, stavlja ih u određeni kontekst, prihvata ili ne prihvata i uz njih se nadograđuje i funkciniše u svom svakodnevnom životu. Nekada su te informacije od krucijalne važnosti, a nekada su samo to – informacije, opšte su i kulturno nas oplemenjuju.
Kao što je medij podeljen u određene rubrike kroz koje nas obaveštava, tako postoje raznovrsne informacije koje stičemo, a koje imaju svoj stepen bitnosti za naš život. Dakle, retko je od presudne važnosti ukoliko smo „bombardovani“ informacijama iz sportskog i zabavnog segmenta života, ali je važno ukoliko su u pitanju zdravstvene teme, terorizam, ekonomske krize, rat i ostalo.
Kad smo bili mali i mladi
„To u naše vreme nije bilo“.
Greška!
Naši roditelji mogu da se pohvale većim brojem sati slobodnog vremena, drugačije definisanim platnim sistemom i nepostojanjem interneta (ili u začetku) koje nije moglo (još uvek) da produbi jaz između onih koji žele da se informišu i tako obrazuju i onih koji pokušavaju da ostanu neinformisani iz različitih razloga.
Na taj način, u njihovo vreme, bilo je jednako (ili bar približno) isto izmanipulisanih, jer je bilo manje mesta za informisanje, a danas im je broj nepregledan, a isto tako su duboke jame u koje svakodnevno upadamo, a koje se zovu laž i poluistina.
Cena nije jednostavna. Obuhvata privatni i poslovni život, a tiče se nastanka anksioznosti, stresa, nepoverenja i gubitka vere u informacioni tok kao jednog od značajnijih sistema čiji smo deo. Ne samo to: mi smo danas nestrpljivi, potpuno ili delimično dekoncentrisani, a samim tim često nezadovljni.
„Srećo, ne krivi me“
Digitalna revolucija i digitalno osvešćivanje nisu plodno tle u kome se razvilo stanje prezasićenošću informacijama – tako nešto postojalo je ranije, i to poprilično ranije, samo što je uz digitalnu tehnologiju i sa pojavom društvenih mreža poprimilo svoju maksimalnu izražajnost.
Recimo, o sindromu informacijskog zamora pisao je sociolog Džordž Simel (Georg Simmel) početkom 20. veka, stari Rimljani su još govorili da postoji veliki broj knjiga koje ometaju pažnju, kojima „nema kraja“.
Članak iz 1883. godine objavljen u medicinskom nedeljniku Sanitarian navodio je da škole „iscrpljuju dečiji mozak i nervni sistem sa složenim i brojnim učenjima, da narušavaju njihova tela dugotrajnim zarobljavanjem“.
U međuvremenu, preterano učenje smatrano je vodećim uzrokom ludila, a to je svojevremeno potpisivala medicinska zajednica.
Dok se u celom svetu tek danas (i nekoliko godina ranije) naširoko i glasno priča o „information overload“ mi i dalje imamo sve informacije, a nemamo gotovo ništa.
Infodemija i život u njoj
Ovde je tek vreme da pričamo o zdravstvenoj krizi koja potresa ceo svet već mesecima i informacijama koje dobijamo u vezi sa tim.
Još je Svetska zdravstvena organizacija na početku pandemije upozoravala na opasnost od širenja netačnih informacija i poluistina, jer u doba raznih kriza one su okidač stvaranja i širenja panike, nepoverenja u stručnu javnost i krizni ogranak.
Počelo je od saveta nepostojećeg „lekara iz Vuhana“, širilo se od toga šta kažu mediji, kolege i komšije, pa se olako prenosilo od usta do usta preko nas i naših poznanika koji su zdravstveni radnici.
Odatle polazimo od infodemije, koja se definiše kao medijska epidemija neistina, dezinformacija i lažnih vesti.
Vrlo lako ćete se setiti svih teorija o virusu – odakle je, zašto je nastao, ko ga je pustio, da li ga je pustio, koliko će trajati kriza, da li i na koji način bi trebalo tretirati obolelog, kako se zaštititi, da li su maske dovoljne, da li su maske uopšte potrebne, da li maske štete, da li ćemo ostati bez posla, da li je dovoljno samo da radimo od kuće, zašto policijski čas, hoće li da nas zatvore, zašto se ne trude dovoljno oko naše dece i prlagođavanja krize obrazovnom sistemu (ili je potrebno obrnuto), šta ćemo kada krene zima, da li lažu da nije bezbedno ići na bazene, hoće li nas pustiti na more – i mnogo toga još.
Većina tih stvari se srčano komentarisala, šerovala i prepričavala, nevezano da li se našla na nekom od medija, ili je pronašla svoje mesto na društvenim mrežama.
“Isključite notifikacije”!
Ako se vratimo na prvi deo teksta, u kome čitaocu može da se učini da vidi rešenje u vidu isključivanja notifikacija, deaktiviranja svih naloga i isključivanja televizora, reći ćemo samo jedno – to je jedan mali pokušaj u kome dajete sve od sebe da sačuvate svoj um, da izbegnete neproverene informacije i mogućnost stvaranja panike. Ali, nedovoljan, jer to ne možete izbeći u potpunosti.
Sada dolazimo do radnog mesta.
Bez obzira na to što se rad od kuće tretira kao mogućnost i pre nastupanja zdravstvene krize, sada je još više u fokusu. Međutim, postoje određeni kanali komunikacije koje ne možete ni tada zatvoriti, a preko kojih stižu informacije.
Jedan od njih je mejl.
Zamislite još jednu stvar: koliko bi vas u radu usporavalo širenje neproverenih informacija o svetskim poslovnim modelima, zakonskim aktima, komentarima na tržišno poslovanje, a koliko bi na stres uticalo plasiranje dezinfromacija na internom nivou unutar preduzeća?
Informacija je sve i informacija je svuda.
“Svako ima mišljenje o svemu”
To je bilo i pre digitalne ere. Danas je najnaglašenije.
Primera radi, smrt naše spisateljice Isidore Bjelice možda nije iznenadila one koji su pratili njen rad, javne nastupe i privatni život, ali nakon te vesti, bukvalno svuda mogli ste da vidite slobodu onih koji komentarišu bez ustezanja sve što je ona bila i radila, šireći tako dodatne informacije koje se, eto tako, plasiraju i slažu u određeni kontekst.
Bilo je raznovrsnih primera, potrebnih i nepotrebnih, odgovarajući i onih koji nisu, surovo-istinitih i emotivnih.
Mreže i mediji su tog momenta razvukli najširi osmeh, ali nije svim konzumentima informacija to simpatično, slatkasto ni potrebno.
Kako da se zaštitim?
Svetski mediji navode da je potrebno da naučimo da ne budemo žrtve informacija, pa ni njihova kolateralna šteta.
Možete početi već sada tako što ćete birati koje informacije tražite i na kom mestu, ali i tada je potrebno da ih filtrirate, trudite se da ih razumete ili da iz celokupnog menija izaberete suštinu koja vam je važna za svoj sistem funkcionisanja i – samo nastavite dalje.
Ograničite vreme koje ćete trošiti na informisanje, što ne znači da bi trebalo da prestanete da čitate ono šta vas interesuje i opušta, sredite sve šta vam stiže na mejl, a nepotrebno je i, možda najvažnije, ne klikćite na površne naslove i budite oprezni sa svim informacijama koje se nalaze na društvenim mrežama.
Pobeći ne možete – just, make it simple!
Milica Savić
Foto:pixabay.com
