“Normalnost je i dalje nedostižna budućnost" (BBC na srpskom)
Ceo svet se navikava i dalje na novu stvarnost u kojoj smo primorani da svoj svakodnevni život podredimo pravilima koja diktira koronavirus, onako uporno i taksativno, po celom svetu.
Ukoliko se zajedno osvrnemo na prognoze koje se nalaze svuda okolo, poslednje koje su upućene široj javnosti putem medija odnose se na trajanje ovakvog stanja pripravnosti, opreza i udaljenosti čoveka od čoveka.
„I dalje se nalazimo usred ubrzanja, jedne žestoke i veoma ozbiljne pandemije", rekla je nedavno doktorka Margaret Haris iz Svetske zdravstvene organizacije (SZO) za BBC na srpskom, navodeći da je uticaj u celom svetu različit.
Kraj bi mogao da se nazire tek sa pronalaskom vakcine koja bi uspešno odbranila naš imuni sistem. Iako se priča o nekim pokušajima testiranja koji su, navodno, u trećoj fazi, zdravstveni zvaničnici kažu da bi naglasak trebalo da ostane na uslovnoj formulaciji „ako" dobijemo vakcinu, a ne na vremenski-određenoj „kada".
Sa druge strane, globalni zdravstveni alarm doveo je do još jednog upozorenja, i to čini se, pred crveni karton. Ugroženi smo kao ljudska bića koja su svojom sebičnošću zaboravili na očuvanje zdravlja, brigu o drugima i empatiju.
Dakle, gde je naša bliskost i kako će čovek sa čovekom?
“Love is - heaven to the lonely”
U prirodi čoveka su emocije koje su različite i koje se različito manifestuju. U normalnim okolnostima, ljubav je primarna emocija. Ona je osnova za funkcionisanje u društvu, ali i u usamljenosti.
Međutim, usamljenost se vekovima tretirala različito, zato je važno postaviti je u kontekst vremena u kome se o njoj govori, osobe, zanimanja, društvene aktivnosti, zdravstvenog stanja i slično.
Za introvertnu osobu se veruje da voli distancu i usamljenost, a istorija je umetnike, filozofe, naučnike i lingviste svrstavala u soj ekscentričnih osoba koje, neretko, „mazohistički“ uživaju u usamljenosti, a svoju ljubav čuvaju i usmeravaju ili prema sebi, ili prema onome šta rade.
Sa druge strane, smatrano je da su oni koji stalno traže društvene kontakte duhovno siromašna bića, a osobe koje se užive u emotivni odnos sa partnerom nesiugrne i nestabilne. Psihologija i psihoanaliza isticali su različitost i prihvatanje različitosti, a onda se pojavio koronavirus pokazavši nam da smo svi isti i povezani.
Socijalna distanca – fizička udaljenost – emocionalna bliskost
Pre nego što se pojavila priča o, takozvanoj, novoj bliskosti, ceo svet je slobodno baratao gore navedenim terminima, samo najmanje pričavši o emocionalnoj bliskosti. U momentu kada je sve nepoznato, kada se umire, kada su ugroženi najbliži, samo se pričalo o distanci, a trebalo je da forsiramo socijalnu bliskost naspram fizičke distance - samo oprez, ali i empatiju i (psihološku) blizinu.
U vreme trenutno najveće (zdravstvene) opasnosti po čoveka, zaboravilo se na to koliko je za određene tipove ličnosti socijalna distanca opasna po život, koliko je usamljenost pojedinih osoba sama po sebi opasnost, jer su one unutar nje ugrožene. Zaboravilo se na momenat da se svi vraćamo ne neodređeno vreme u svoje domove u kome neko nije bezbedan, a trebalo bi.
Da li je smelo da se zaboravi na takvu vrstu nasilja i opasnosti? Da li smo mogli biti empatičniji?
Sada kada se bliži polazak đaka u školu istovremeno se približava još jedan test u kome će „nova bliskost“ pokazati da li je svet spreman da bude grubo funkcionalan, jer - kako objasniti deci da su igra i dodir sada usko povezani sa opreznošću visokog stepena i da je sada nečiji život možda i na njihovim plećima.
“Unchain my heart (…) help me, set me free”
Ljudska psiha i telo reaguju na neverbalne i telesne znakove, čovek je skup emocija, čovek traži bliskost i sada nam je taj biološki momenat ograničen koronavirusom.
Biologija nas je usmerila na bliskost kada god smo uplašeni, ranjivi i povređeni – sada smo na to opomenuti.
Maske, rukavice, video, udaljenost merena u metrima…
“Otključati srce” – na koji način u budućem svetu?
Milica Savić
