O životu u Nemačkoj tokom trajanja pandemije koronavirusa priča nam Suzana Kaurin Vidaković, koja je pre osam godina napustila Srbiju.
Kada je visokozarazni virus covid-19 stigao do našeg Vaserburga na reci In u pokrajini Bavarskoj, priča Suzana, u početku je sve beše opušteno, u stilu - ko ima ili sumnja na virus, neka ostane kod kuće.
-Ko ima simptome, neka pozove svog izabranog lekara. Ko ima članove porodice s hroničnim bolestima, trebao bi da smanji kontakt s njima, stariji ljudi trebalo bi da smanje kontakte i kretanje među ljudima. Tako je to u Nemačkoj, sve na bitte i ako bi moglo, trebalo bi i ako biste hteli. Uvek i u svim aspektima Nemci računaju na vašu savet i da ćete sve uraditi baš onako kako treba. Tako je i proglašeno vanredno stanje, dom biste trebali da napuštate samo u situacijama kada morate u kupovinu, kod lekara, u apoteku ili na posao. No, dozvoljeno vam je ići na džogiranje, bicikliranje ili u šetnju – priča Suzana.
Na početku vanrednog stanja Suzana prestaje da radi u teretani, u kojoj je već godinama, a sinovi prestaju da idu u vrtić. Suprug je, kaže Suzana, jedini koji ide na posao.
Mi smo se u početku radovali što ćemo više biti zajedno, što ne moramo ustajati ranije i što konačno imamo vremena da crtamo, bojimo i stvaramo. Prvih nedelja sam napravila zalihe gomilu stvari, ištampala svašta što bi dečaci mogli bojiti, kupila nove flomastere, napravila domaći plastelin i klinci i ja uživali smo u naletima kreativnosti. Napravili smo okvirni dnevni plan, kako ne bismo lutali danima i satima. Pre podne prošetamo do reke koja nam je na 500 metara od stana. Ujutru je mirno, i dobro nam dođe fizička aktivnost. Prepodne možete sresti samo ponekog penzionera koji je izveo psa u šetnju ili nekog ko džogira. Popodne je drugačija situacija, što je lepše vreme to više ljudi šeta. Doduše, uglavnom se pridržavaju pravila, pa idu sami ili u paru, i drže rastojanje. S pravilima je svuda isto, više se pravila pridržava starija populacija i oni u manjim gradovima. U Minhenu je više prekršaja nego u Rozenhajmu, u Rozenhajmu pak manje nego u Vaserburgu i tako u krug. Sveopšti utisak je da nema paničnog i neosnovanog straha od virusa, više je strah od nepoznatog pravca u kojem su naši životi krenuli. Od ekonomske nesigurnosti i nestabilnosti i neizvesnog povratka stvari u "normalu".
Posle mesec dana vanrednog stanja, s porastom dnevne temperature, situacija postaje drugačija. Svima je previše jednolične svakodnevice u stanovima, nedostaje kontakt s spoljašnjim svetom i sve oči uprte su u političare od kojih se očekuje da sviraju kraj ovom vanrednom stanju. I deci i nama postaje dosadno, njima je dosta da slažu iste igračke, da imaju uvek isti dnevni raspored i gledaju iste ljude u kući. Uskršnje praznike trebali smo provesti kod dede na selu, a ostali smo zarobljeni u stanu daleko od domovine. I koliko god se mi trudili, niti sam ja kvalitetna zamena za vrtićke drugare niti su oni dorasli ulozi mojih dragih radnih kolega. To nam je, što nam je. Moramo i dalje izvlačiti najbolje iz ove situacije. Jedva čekamo da se otvore granice i odemo do baka i deka, na kolektivni odmor. Do tada, pišemo pisma i radujemo se što smo zdravi, tu gde jesmo.
